„Krupna“ imena nisu uvek žirant kvaliteta nekog ostvarenja, bez obzira na umetnost pod čijim okriljem je ono nastalo. Ali ako je u pitanju crtać čiji je narator u engleskoj verziji – Stiven Fraj, znate da ne možete očekivati ništa manje od odličnog. Iako sam s tim na umu krenuo u gledanje ove serije (jer neće Fraj uleteti u nekakvu bezvezariju, mislio sam), dečačić-glavni junačić, mada dosta dopadljiv, nije moje simpatije pridobio na prvu loptu – delovao je previše hiperaktivno i hirovito za nekoga sa kim želim da upoznam sa svojim detetom. U drugom naletu gledanja, pak, kupio je i mene, te gospoju i potomčicu mi, i otad smo drugari.
Pokojo, čije ime zvuči pomalo bizarno kad se ovako posrbljeno transkribuje, četvorogodišnji je veseljak koji se najbolje oseća u plavim odevnim artiklima. On otkriva svet oko sebe uz pomoć drugara među kojima se nalaze neurotična patka i ružičasta slonica, ali mu je narator, gorepomenuti Fraj, veoma bitan saveznik u premošćavanju prepreka koje mu se nađu na putu, a tu su i dečiji glasovi koji predstavljaju klince koji gledaju crtani.
Iako blago miriše na delo japanskih animatora, Pocoyo je, zapravo, čedo jednog španskog crtačkog tima, što se može zaključiti iz imena nekih likova, posebno glavnog: poco na španskom jeziku znači malo, sitno, dok yó znači, naravno, ja. Zvuči pomalo besmisleno, da, ali je David Kantolja, jedan od tvoraca serijala, nabasao na ovu frazu slušajući večernju molitvu svoje trogodišnje ćerke: umesto eres niño como yó („ti si dete, kao i ja“), devojčica je rekla eres niño poco yó („ti si dete malo ja“), a to je njenom ocu zadelovalo veoma simpatično, te je rešio da taj detalj iskoristi za svoj projekat.
Stiven Fraj svoj glas pozajmljuje samo u prve dve sezone, dakle, 104 epizode, da bi ga u trećoj i četvrtoj sezoni nasledio Stiven Hjuz. One se i zovu drugačije, Let’s Go Pocoyo, i namenjene su učenju engleskog u zemljama u kojima on nije maternji jezik.
Theme song: Bez teksta, energično i (već nakon par puta) zgodno za zviždukanje; kao muzika za bonus nivo neke retro platformerske video igre.
Likovi: Iako neki odaju utisak odraslosti, svi su deca i ponašaju se u skladu sa tim. Pokojo je, kao što već rekoh, zvrk pravi, dečarac vazda spreman za šalu sa drugarima, ali i za širenje svog znanja. Kao što mu ime (na španskom) kaže, Pato je patak, i to upravo onakav kakvim su te pernate životinje predstavljane u većini drugih sličnih naslova (pravda za patkove!) – dobroćudan je i oran za družbu, ali ima kratkofitiljnu ćud, što ga ponekad čini predmetom šege. A tu su i Eli, slonica roze boje, koja obožava balet, nikuda ne ide bez svog ranca i povremeno (samo pokatkad) ima želju da sprovodi svoje zamisli bez razmišljanja o tuđim osećanjima, Lula, pas (sasvim običan), i Ptica Pospanica, ptičica koja bi najradije prespavala čitavu epizodu, pa to najčešće i radi – kada se uopšte pojavi.
Glasovi: Od stalnih likova, imaju ga narator i Pokojo, kao i neki od onih koji se ređe pojavljuju, i svi su prilično zadovoljavajući: kao što rekoh, Fraj je klasa u svakom smislu, a i osoba koja daje glas malom razigrancu u plavom, iako retko izgovori više od dve vezane reči, svoj posao obavlja baš lepo.
Animacija: Minimalizam. Ne La Linea minimalizam, ali… da, prilično je jednostavno sve: nema mnogo okoliša, samo ono što je bitno za priču (kao u What’s the Big Idea?), što može činiti čuda za dečiju pažnju, pošto im pogled neće lutati po manje važnim stvarima.
Teme: Znate one knjižice za podsticanje mlađih naraštaja dece na razmišljanje, one koje su – i zbog toga mi je posebno drago – poslednjih godina doživele pravi procvat? (Okej, još malo bauljaju po mraku, ali verujem da će se vremenom popraviti. No, skrećem s teme, oprostite.) Pa, neke epizode su upravo takve. Pokojo prepoznaje nešto na osnovu oblika i boje, narator ima zadatak da otkrije tajanstveni poluskriveni predmet i sl. Ponekad pričaju o emocijama, ponekad o lepom ponašanju, ponekad o mašti; nekad edukacija pada u drugi plan i svrha je samo – zabava, a čak i tada su sasvim fine.
Uzrast dece: Teško je odrediti. Donja granica bi morala biti tri godine, jer serija sadrži momente koji nisu lagani za razumevanje (posebno koncept izvinjavanja) ali, uz gledanje sa roditeljem, gde bi dotični dobacio par malenih fusnota, ne bi trebalo da bude velikih problema. Takođe, na trenutke je brz za najmlađe, to se može i iz uvodne špice uočiti, pa je možda bolje da ga gledaju oni koji već imaju barem par meseci staža u fotelji pred televizorom.
Da podvučemo: Možda na prvu loptu ne deluje tako, ali je Pocoyo, po mom skromnom mišljenju, izvrstan, natprosečno dobar televizijski program, posebno ako napravite dobar izbor epizoda za prikazivanje. Dikcija Stivena Fraja je besprekorna, pa i deca koja ne govore jezik mogu da prate, koliko-toliko, samo na osnovu intonacije ili nekih prostih reči koje već poznaju, dok je vizuelni deo lep i jasan, bez obzira na to što je animacija ograničena. Deca će biti oduševljena Pokojom, neka će se čak i poistovetiti sa njim i videti članove svoje porodice u njegovim prijateljima (#teampato, prim. aut.), pa, ako već niste, učinite nešto lepo za svoj podmladak i uvrstite ovu crtanu seriju u njihov repertoar.
Klinac i daljinac 