Hej, ček malo – je l’ ono zgrada u obliku rolšue? I šta je ovo, pingvin, leptirica i bela rada sa udovima se druže? A glavni junak ima psa koji je – bukvalno – hot dog, ili barem jazavičar u somunu? Nemojte se čuditi: sad ste u uvrnutom Osvaldovom svetu, a onde je sve moguće. Osvald je ljupki plavi hobotnik sa šeširićem, ali ne živi u moru; ima najšareniji komplet prijatelja koji možete zamisliti, i uvek je voljan da im pomogne.
Treba li da spominjem da situacije u koje dolazi Osvald nisu uvek posebno realistične? Recimo, desi se da bezazleno kapanje slavine na sudoperi izazove poplavu biblijskih razmera. Ili da iz semena koje je O. zasadio prethodne večeri, ujutru izraste banana veličine daske za peglanje. Ali takve stvari ne bi smele da definišu način na koji se ovaj crtić doživljava: drugo bi bilo da je u pitanju dokumentarac o Drugom svetskom ratu ili drugi sličan serijal u kome činjenice igraju važnu ulogu. Otresite sa sebe – barem vi, stariji, koji ovaj tekst i čitate – zakone spoljnog sveta pre nego se, u društvu mališana ili solo, bacite na gledanje ovoga.
S tim u vezi, da kažem nešto o likovima. Najbolji drugari glavnog junaka su Henri, osebenjački pingvin, ponekad rezervisan ali dobre duše, i Dejzi, druželjubiva antropomorfna bela rada. Šetajući po Velikome Gradu (tako se zove, časna reč), naleću na svakojake druge likove kojima ne nedostaje kolorita, između ostalih, na Džonija, sneška belića dubokog glasa, i Jajčane Blizance (što je moj, veoma slobodan, prevod imena The Egg Twins), veoma šašav dvojac. Mogao bih o čudima ovog sveta (kog je stvorio Den Jakarino) naklapati do sutra – i i dalje ne bismo iscrpli sve čudnovatosti razbacane po uličicama Velikog Grada.
Theme song: Nešto što biste mogli čuti prođete li ispod prozora muzičke škole; kao rasviravanje nekog uigranog malenog orkestra.
Glasovi: Fred Sevidž. Znate ga, klinac iz The Princess Bride i The Wizard. Zaboravljeni junak detinjstva generacija rođenih početkom osamdesetih, neka volšebna mešavina Ralfa Makija i Mekolija Kalkina. E, on je Osvald, i neobično je prijatnog glasa. Majkl Mekin, Debi Deriberi i Mel Vinkler takođe se ističu svojim doprinosom, neki čak glasove pozajmljuju nekolicini likova, a tu je i Toni Orlando, koji je sa grupom Dawn imao par hitova sedamdesetih godina prošlog veka, u ulozi pevača/voditelja Semija Morske Zvezde.
Animacija: Jednostavno, prijatno za oko, obiluje jarkim bojama.
Teme: Često se obrađuje motiv drugarstva u svim svojim oblicima. Recimo, jedared se Osvaldovi najbolji drugovi međusobno posvađaju, i on mora da balansira između njih i da oboma posveti jednaku količinu vremena, što je iscrpljujuće za njega. A zar to nije nešto kroz šta svako dete barem jednom prođe tokom odrastanja? Drugi put nas uči kako prijatelje valja voleti i pored činjenice da su ekscentrični pingvini koji na spavanje ne odlaze pre no što odigraju neku vrstu samonametnutog obrednog plesa. Humor je suptilan, kao i poruke koje epizode nose, tako da se, pored sveprisutnog drugarstva i pomaganja u nevolji, ne izdvajaju previše jasno mnoge druge teme koje se stalno provlače kroz seriju.
Uzrast dece: Prilagođeno je za sve uzraste. Nema naglih pokreta, likovi uglavnom staloženo komuniciraju i lepo su vaspitani – gledaju levo i desno kada prelaze ulicu, skidaju kačket pri javljanju i pristojno se izražavaju.
Da podvučemo: Sadrži apsurd i random detalje svojstvene Sunđer Bobu, ali nema ni trunku njegove iritantne hiperaktivnosti, što je veliki plus. Ipak, kada mu posvetite malo vremena, sav taj apsurd postaje gotovo neprimetan, jer serija poseduje svoju logiku, jedinstvena pravila i sopstvenu realnost, neovisnu od naše dimenzije postojanja. Oswald će umiriti klince i dopustiti im da se opuste, a odraslima, pored uživanja u crtaću, možda zadati zahtevan zadatak pojašnjavanja temelja na kojima počiva Osvaldov svet.
A šta je vaspitanje bez pravih izazova?
Klinac i daljinac 